Maksimalan trud – maksimalna nagrada
Maksimilijan koji je pomogao Nini i Lejdi, je bio jedan od mojih prvih učenika, sa kojim sam doživeo potpuni uspeh u svakom pogledu, što mi je znatno podiglo nivo samopouzdanja i pomoglo da motivisan nastavim rad sa psima.
Kao i svaki engleski buldog, nezavistan, pomalo tvrdoglav i svojeglav.
Vukao je vlasnike u šetnji i ponekad ih obarao kao kegle u kuglani.
U stanu je non-stop skakao na njih, osim u trenutcima pauze, kada se odmarao pred novo skakanje.
Vrlo često je prilikom tih skakanja hvatao vilicom svoju vlasnicu Biljanu za ruke.
Dokaz za to su bile ruke pune ogrebotina i modrica.
Naročito je bio motivisan za igru kada je Biljana imala potrebu da se odmori nakon povratka sa posla i šetnje sa njim.
Tada je hvatao za ruku i tražio kontakt.
Jednostavno je bio naviknut na stalnu pažnju.
Prvo što sam navikao Biljanu je da nauči da ignoriše Maksimilijana, posebno njegovo neprihvatljivo ponašanje.
Naučio sam je kako da bez kontakta i reči spreči da skače na nju, kako da izgradi autoritet.
Maksimilijan je učio ekstremno brzo.
Tih dana sam našao na internetu opis rasa pasa, koji je između ostalog opisivao i inteligenciju različitih rasa.
Engleski buldozi nisu baš bili rangirani visoko.
Kroz rad sa Maksimilijanom shvatio sam da ako je čovek maksimalno motivisan i posvećen u radu, rezultati će takođe biti maksimalni.
Naravno uspeh u radu sa psom u mnogome zavisi i od posvećenosti i angažovanja vlasnika, koji je takođe bio maksimalan.
U jednom trenutku, Biljana mi je pomenula da bi trebalo rešiti i problem njegovog straha, vezanog za usisivač.
Ponudio sam joj da rešimo i taj problem, ali se vlasnica odmah predomislila.
Rekla je „Bolje da taj strah od usisivača držim u šteku, ako ponovo krene da ne sluša, samo ću mu pokazati usisivač i odmah će se povući“.
Deca su mi u tom trenutku bila mala, ali vrlo zainteresovana za posao kojim sam se bavio.
U dogovoru sa Biljanom, Doveo sam ćerku Dušanku, da se malo druži sa Maksimilijanom.
On je već bio prestao da skače na mene i Biljanu, ali je Dušanka bila suviše veliki izazov.
U jednom trenutku nepažnje kada nismo gledali na njega, zaleteo se na Dušanku, koja je sedela na krevetu, oborio je i počeo da je liže.
Biljana je uplašeno dotrčala i povikala „Dušanka kako si, da li te je povredio?“.
Ona se pridigla, malo obrisala lice i rekla: „Sve je u redu“. Svi smo se slatko nasmejali.
Moja supruga i ja smo počeli da se družimo sa Biljanom i Petrom i to prijateljstvo traje i danas.
Uvek kada se sretnemo prisetimo se sa radošću dogodovština sa Maksimilijanom, ali budemo pomalo tužni i setni, jer je dve godine posle zajedničkog rada uginuo od posledica epileptičnog napada.
