Očekuješ nagradu, a dobiješ neočekivano

Rad sa jednim vlasnikom ima svojih prednosti i mana, kao i rad sa porodicom.

Međutim u radu sa jednom porodicom, ja sam u trenutku doživeo takav šok, po intenzitetu sličan onome kada me je Arči zaprepašćeno na prvom času sve vreme gledao u oči.

Pudla Lejdi je bila šestomesečno štene, maženo i paženo od vojih vlasnika, do te mere, da je u trenutcima svoje „sreće“ skoro neprestano lajala, ili skakala na vlasnike i goste, grizla predmete po kući, a povremeno i kontrolisano grickala svoje vlasnike.

To mi je bio znak da psu nisu bile zadovoljene njegove potrebe i da je na instiktivan način pokušavao da izbaci frustraciju iz sebe.

Napolju je strašno vukla na povodniku, tako da sam je i ja u početku jedva kontrolisao, kako napolju, tako i unutra.

Nakon prvih uspeha i ovladavanja njenim ponašanjem, susreo sam se sa velikim problemom u komunikaciji sa vlasnicom Ninom.

Naime, ona je živela u čvrstom ubeđenju da se pas dobro ponaša samo u radu sa mnom.

Pokušao sam da je razuverim time što bi joj objasnio kako da se ponaša i kako da kontroliše nepoželjno ponašanje svog psa.

Uvodio sam je u situacije, koje je ona nakon nekoliko ponavljanja i korekcija uspevala da reši.

Pokušao sam da je motivišem time što je upravo pokazala kako ume da radi svojim psom, ali bez uspeha.

Jednostavno Nina nije mogla da se skoncentriše na trenutak sadašnjosti, da ga konstatuje i prenese kao obrazac za rad u budućnosti.

Stalno se vraćala na prošlost i period kada je Lejdi nije slušala.

Takođe je isticala da pudla nije njen izbor, već izbor njenog supruga.

Ona je želela engleskog buldoga.

Uspeo sam da doprem do Lejdi i do njenog načina razmišljanja i reagovanja, ali do vlasnice nisam mogao nikako.

Na jednom času pitao sam Ninu sa dosta nelagodnosti, očekujući da će se možda naljutiti, da li mogu da pozovem prijatelja, psihologa, koji bi mogao bolje nego ja da je motiviše za rad sa psom.

Na moje iznenađenje, pristala je bez nelagodnosti.

Sledeći put kada je došao psiholog, izašli smo napolje sa Lejdi u šetnju.

U toku razgovora sa psihologom, koji joj je očigledno prijao, neprimetno sam joj dao povodnik u ruke i ona je nastavila da šeta svog psa.

Lejdi je nije vukla te večeri. Od tada je krenula Ninina nagla promena.

Brzo je usvojila svo gradivo koje smo naučili.

Jednom sam doveo i svog bivšeg učenika, Maksimilijana, engleskog buldoga, koji je svojim tromim, nezainteresovanim stavom očarao Lejdi, ali i Ninu, velikog ljubitelja ove rase.

Kada smo uspešno prešli određeni broj časova i bili pri kraju sa radom, rešili smo da i Nininom mužu, koji je bio slabo pokretan i uglavnom u susednoj sobi u odnosu na onu u kojoj smo radili, šta smo sve postigli.

Ponosno sam rekao da Lejdi sada ide bez problema uz nogu i pokazao mu kako bez problema radi disciplinske radnje sedi, lezi, čekaj i dođi.

Vlasnik se u tom trenutku zamalo zaplakao i rekao: „Ja ne želim tunjavog psa!“.

U tom trenutku sam se osećao zaprepašćeno, ali istovremeno potišteno i beznadežno, jer nisam znao kako da rešim problem, a da to odgovara i jednom i drugom vlasniku.

Nina mi je objasnila da Petar jednostavno obožava da se sa Lejdi igra na drugačiji način, da joj on nudi kažiprst i izaziva je da ga ugrize, a da ga ona kontrolisano gricne.

Danima sam razmišljao kako da rešim problem, ali se on sam od sebe rešio, kako to ponekad biva u životu.

Petar je suviše uzbudio Lejdi u igri i ona ga je nekontrolisano ujela i prst mu je prokrvario.

Ta bol je pomogla Petru da prihvati novu Lejdi, koja za njega više nije bila „tunjava“, već dobra i poslušna.